Supplementary Files
Abstract
Дијана Милашиновић Марић[1]
Архитектонски опус Ивана Антића (Београд, 1923-2005), једног од најзначајнијих српских градитеља чије су грађевине стваране у временском распону од 1955. до 1990., представљају, како у обликовном, тако конструктивном и садржинском смислу, готово оваплоћење идеала доба у коме је стварао. Дело архитекте Антића углавном се поставља у оквир рационалистичког концепта који се у суштини доживљава као ненарушено сагласје између особина његове личности и савременог архитектонског израза. Међутим, осим ове визуре његово градитељство садржи и примере са јасним назнакама комуникације са регионалним наслеђем, народном архитектуром, као и оним архетипским, карактеристичним за одређено тло.
У овом раду ће се, у оквиру опуса архитекте Ивана Антића, посебно пратити управо такви примери његових промишљања који су, у видном или транспонованом смислу, као целовит концепт или сегмент, исказани на низу разноврсних пројеката, конкурсних решења, јавних и стамбених објеката као што су конкурс за типске објекте (са И. Куртовићем, 1952), Дом гарде, Дедиње (1957-8), Дечји дом, Јерменовци (1956-7), Спортски центар 25 мај (1971-74), Музеј у Шумарицама (са И. Распоповић, 1968-75), спомен дом Политике, Крупањ (1976-81) идр. Сви поменути примери као и друга његова дела која спадају у сам врх српске модерне архитектуре, представљају одраз архитектонских промишљања времена где су рационално, функционално, практично, оваплоћени у естетизоване волумене, често, инспирацију и подстицаје црпили из, кроз време прочишћених облика регионалног стваралаштва. У опусу архитекте Антића веза која у његовој делатности постоји између наслеђеног, регионалног, савременог и личног градитељског става видна је и нераскидива.
Кључне речи: српска архитектура, народна архитектура, регионално, рационално, подстицај, градитељски став
[1] Др Дијана Милашиновић Марић Факултет техничких наука, одсек Архитектура, Универзитет у Приштини, седиште у Косовској Митровици
dijanam.maric@gmail.com