Supplementary Files
Abstract
Cilj rada je da se ukaže na stanovište, da su dva ključna elementa za postizanje kvalitetnog arhitektonskog uklapanja u neposredno, postojeće okruženje, odabir optimalnog stvaralačkog metoda interpolacije i adekvatna primena „spone” kao integrativnog elementa. Uspešnost ostvarenja i kvalitet arhitektonske interpolacije uglavnom zavisi od procene različitih okolnosti, ali i od nivoa stručnosti, znanja, kreativnosti, senzibiliteta, u krajnjem slučaju i smelosti arhitekte. Da bi postupak interpolacije objekta bio sproveden na adekvatan način, neophodno je izvesti procenu kvaliteta postojećeg okruženja u koje će objekat biti interpoliran, a zatim se opredeliti za stvaralački pristup putem koga će novi objekat uspostaviti optimalan dijalog sa neposrednim okruženjem. Posmatrajući na širem planu, u teoriji i praksi, postoje izdiferencirana tri osnovna stvaralačka pristupa u interpoliranju objekata u neposredno okruženje: a)mimikričan pristup (mimesis), b)asocijativni pristup, i v)pristup kontrastiranja. Koji od navedenih pristupa će biti primenjen u određenoj situaciji, zavisiće prvenstveno od toga da li je postojeća fizička struktura, u koju se novi objekat interpolira, „izrazita”, „specifična” ili „bezizražajna”, ali i od afiniteta projektanta. „Spona” je termin koji u arhitekturi označava element ili zonu jedne građevine, a u izvesnim situacijama može da bude i čitav objekat, koji je na specifičan način artikulisan, sve sa ciljem da se postigne rešenje vizuelnog konflikta, koji se može javiti u situacijama neusaglašenosti između postojećih objekata i novoprojektovanog, ili rekonstruisanog objekta. U radu su detaljno analizirani različiti tipovi spona, poput „spone-pravca”, „spone-venca”, „spone-strukture”, „spone-fakture” i „spone-materijala”, putem kojih se ukazuje na složenost i slojevitost projektantskog procesa interpoliranja objekata.
Ključne reči: arhitektura, interpolacija, spona, kontekst, mimezis, asocijacija, kontrast.