Sažetak
Еволуција виле одувек је представљала еволуцију животног стила; због тога је вила типолошки гледано потекла од Римљана, оживљавајући у европској архитектури у временима када су се архитектонски облици фундаментално мењали симболизујући друштвене промене, било да је реч о тосканским руралним пределима XVI века у којима су стилизоване куће са класичном иконографијом повезале живот пун врлине, равнотеже, корисности и контемплације, или европском пејзажу 1930-тих година који је тежио да обухвати атмосферу света повезаног пругама, паробродима и подморницама, средствима којима је друштво модерног доба заувек савладало глобалне дистанце. Естетика саобраћајне машине уграђена је у иконографију модерне виле на начин на који су сцене из митологије и хуманистичке литературе испуњавале њену класичну форму, јер управо је она представљала симбол поништавања некада непремостиве разлике између непосредне близине и превелике даљине. Искорак технологије укинуо је поделу на култивисану и дивљу природу, омогућивши да се живот у вилама још директније приближи урбаној култури коју је суштински представљао. У међувремену, док се некадашња сценографија претварала у динамичну секвенцу погледа из покретне тачке, дефиниција виле није се променила. У њима је више него игде облик који су природа и пољопривредне активности дале пејзажу остао спојен са најфинијим изразом градске уметности и цивилизације.