Destabilizacija oblika: Između stvarnosti i projekcije

Sažetak

Napuštanje koncepcija celovitosti projekta, prostora i oblika problematizuje dematerijalizaciju sveta, omogućavajući proizvodnju arhitektonskog prostora kao mesta nove realnosti − između stvarnosti i njene projekcije. Savremena otvorenost arhitekture omogućava prihvatanje različitosti kao najvećih kvaliteta, i to u zoni u kojoj ništa nije statično i unapred definisano. Pomeranjem od simetrije ka kompleksnostima, otvaraju se polјa promenlјivosti sveta i stvari. To znači da dvosmislenosti prerastaju u vidlјivost promene. Nјihovo postavlјanje u istu koncepcijsku ravan, između stvarne i potencijalne realnosti, otvara mogućnost za multivalentnost. Za arhitekturu to znači da je prostor posmatran kao varijetet intenziteta pokreta u kome su mehanizmi generisanja forme ostvareni kroz digitalni medij. Raslojavanje prostora u otvorenoj fragmentarnosti skriva logiku sistema, koji kao princip organizacije koristi njenu suprotnost. U ravni arhitektonske produkcije neutralni okvir univerzalnog prostora za proizvodnju različitosti preveden je u digitalno. Nova definicija vrednosti i kriterijuma zasnovana na promenlјivostima i potencijalnostima služi za uvođenje metanarativa mnoštvenosti u smislu mnogostrukosti načina dekodiranja sveta i stvarnosti. Ono što se potvrđuje jeste kapacitet za savremenost arhitekture u kojoj se virtuelno pojavlјuje kao novo postdigitalno oblikovno stanje. Ispitivanje kapaciteta otvorenosti i nedovršenosti arhitekture nudi se kroz definisanje novog stilskog klјuča − kao prostorno-vremenski i oblikovni koncept. Ono što odlikuje ovu vremensku digitalnu paradigmu jeste fragmentacija homogenog linijskog toka vremena koja se odvija izmeštanjem mehanizama u korist njegovog novog iskustva. Model se tretira jednako kao metod kojim se otvara alteracija arhitektonskog oblika.