Veštačka inteligencija, transhumanizam i biopolitika: teorijski okviri u poslednje dve decenije

Sažetak

Veštačka inteligencija, transhumanizam i biopolitika: teorijski okviri u poslednje dve decenije

Tematika veštačke inteligencije svoje korene “vuče” još iz 1920-ih, u kontekstu filozofije, književnosti, filma, nauke i njene popularizacije, a na značaju dobija u vreme Drugog svetskog rata i vezuje se za ličnost čuvenog Alana Tjuringa, njegova razmišljanja o pametnim mašinama, s jedne, i začetke upotrebe veštačke inteligencije u ratne svrhe, s druge strane. Odavno je AI predmet istraživanja antropologije i drugih društvenih nauka, pošto zalazi u sve sfere društvenog života i tiče se filozofskih i etičkih pitanja, pitanja struktura političke moći i upravljanja. Razvoj veštačke inteligencije otvorio je prostor za večito razmatranje o gradnji budućnosti čovečanstva te uloge čoveka i mašina u njoj. Pitanje razvoja AI odavno zaokuplja pisce naučne fantastike i filmske stvaraoce, a s rastom popularnosti ovog žanra i sve većim oslanjanjem običnog čoveka na digitalne tehnologije u svakodnevnom životu, i šire krugove populacije širom sveta. Istraživači iz sfere društvenih nauka mogu svojim aktivnim angažmanom pokušati da interpretiraju ovaj fenomen u nastojanju da daju mnoštvo mogućih vizija budućnosti čovečanstva, da ukažu na prednosti, mane i opasnosti vezane za pristup modernoj tehnologiji, u čijoj je osnovi sve više veštačka inteligencija, kako se sa njom živi i kako ona utiče na formiranje novih sistema vrednosti i transformiše samog čoveka. Na neki način, AI se može smatrati, pogotovo iz vizure šire populacije i pojedinih naučnika, među njima i antropologa, mogućnošću da se ostvari utopijski san o objektivnosti rezultata i metoda u širem smislu, lišenih uticaja politike, ideologije i struktura moći. AI može poslužiti kao sredstvo za oslobađanje od kontrole političkih i ekonomskih centara moći. Takođe, prema pojedinim naučnicima, AI može obezbediti privatnost i postepeno dovesti do transformacije postojećih modela političkog i ekonomskog poretka.

S druge strane, neki autori stavljaju transhumanizam i ideje koje on zastupa pod lupu upravo zbog toga što on otvara mogućnost korišćenja AI kao sredstva biopolitike. Za pojedine, AI može postati sredstvo globalne kontrole ili predstavlja realizaciju straha da će se autonomna tehnologija u jednom trenutku obračunati sa čovečanstvom. Takvu bojazan vidimo kao motiv u književnosti i filmskoj umetnosti. Takođe, religiozni ljudi i oni sa nešto tradicionalnijim sistemom vrednosti smatraju da razvoj tehnologije i čovekova sve veća vezanost za nju, te neadekvatan odnos prema njoj, vode otuđenju, promeni odnosa među ljudima i urušavanju sistema vrednosti, koje su u dužem istorijskom periodu smatrane „poželjnim“ i na kojima se zasniva opstanak ljudskog društva kakvog poznajemo. Dakle, među ovim ljudima preovladava strah od nepoznatog i strepnja da, ako se dozvoli suviše slobode u procesu stalnog prevazilaženja prethodno postavljenih civilizacijskih i tehnoloških granica, može doći do obesmišljavanja postojanja i uloge čoveka u modernom svetu.

Razvoj AI svakako dovodi do transformacija ljudskog društva i pojedinca u njemu. One mogu biti brze, nepoželjne, a društvo ih nekad ne može ispratiti na adekvatan način. S druge strane, one mogu doprineti napretku u sferi nauke, zdravstva, školstva, ekonomskog i infrastrukturnog razvoja, pomoći u rešavanju populacionih kriza, omogućiti produženje i olakšanje ljudskog života i sl. S obzirom na mnoštvo mogućih scenarija kad je reč o pitanju kojim putem razvoj AI može povesti čovečanstvo, samo ostaje da vreme pokaže do kojeg odredišta će nas taj razvoj odvesti.