Sažetak
Од памтивијека је човјек покушавао да контролише своју садашњост или барем на неки начин прозре шта га чека у будућности, при томе борећи се са свим могућим силама – унутрашњим и вањским – уз сва њему доступна средства, на један начин потчињавајући се, а опет на други покушавајући да овлада оним наднаравним, њему нејасним и више него често – недокучивим. У тим својим наканама се често кретао између феномена магије и религије, понекад прибјегавао више једном, а каткад другом, више него често их мијешао, јер нису битна средства – битан је циљ. У овом раду покушаћу описати једну ритуалну праксу одавно присутну међу муслиманским становништвом Босне и Херцеговине, у којој се испреплићу елементи како чисто паганске ритуалне праксе тако и елементи исламске ортодоксије, а заправо представља амалгаме и синкретичке спојеве настале током многих стољећа произашлих из дубина славенских, паганских, хриршћанских и исламских или псеудоисламских традиција. Ријеч је о традицији саливања страве, у Турској позната под називом kurşun dökme, у земљама њемачког говорног подручја као Bleigiessen, у Финској као uudenvoden tina, док се у англосаксонској литератури појављује molybdomancy – од грч. μόλυβδος (molybdos) - "олово". Рад је подијељен на три дијела. У првом дијелу се говори о однсосу магије и религије; други дио ће бити посвећен опису праксе саливања страве у босанскохерцеговачкој традицији кроз ослонац на архивску грађу Земаљског музеја у Сарајеву, док је трећи дио посвећен анализи једног случаја из етнографске праксе уз методолошку потпору посматрања са учествовањем.