Sažetak
У фокусу овога рада, замишљеног као увод у истоимену студију која ће бити публикована у књизи Неки стварни и могући светови, налази се Киш као читалац туђег и свог дела, као и типови читаоца у његовој поетици. Одатле произилази и пишчев концепт, односно концепти читаоца. (Студију чине целине: 1. Читалац и наративна металепса у роману Мансарда, 2. Наивни и проницљиви читалац у Башти, пепелу и Раним јадима, 3. Идеални читалац: Пешчаник, 4. Муромантија. Читаоци зидних мрља у прози Данила Киша, 5. Читалац као преводилац и преводилац као читалац, 6. Кишов експлицитни концепт/ концепти читаоца.)
Иако његова схватања нису изложена као чврст теоријски систем, па се о концепту говори у ширем смислу, истраживање потврђује да је Киш био један од најрадозналијих читалаца свога доба, писац који је интензивно промишљао читање, добро познавао старе и пратио савремене методолошке оријентације теорија читања. Усвајајући ускостручну терминологију и типологију теоретичара читања и модификујући је према сопственом стваралачком и читалачком искуству, тематизујући чин читања у својој прози и карактеришући своје јунаке помоћу лектире коју читају, Киш је испољио невероватну инвентивност и истраживачку страст. То показује већ у роману Мансарда, у ком су проблематизовани они аспекти читања које ће актуализовати и осветлити класична, али систематизовати тек посткласична наратологија: приповедање у првом лицу и удвајање/ умножавање ауторског ја, проблем граница између живота и литературе, наративна металепса и сл.