Sažetak
Рад доноси увид у садржај и анализу сценарија Соко Александра Саше Петровића насталог према народној песми „Бановић Страхиња“. Иако новије теорије адаптацију за други медиј посматрају као аутономно дело једнаког статуса као изворно дело и одбацују верност оригиналу као критеријум оцене адаптације, компарација адаптиране верзије и литерарног предлошка неопходна је због сагледавања начина на који су наративни, тематски и естетски елементи створени за потребе новог медија. Две су кључне дистинкције које посматрамо: сцена у шатору и сцена са вуковима и обе одговарају поступку који у оквиру хипертекстуалне праксе Женет назива паралептичким продужавањем, а илуструју Петровићев стваралачки манир у поступку адаптације литерарног дела. Анализу литерарних сегмената, прати анализа филмских, интертекстуалних и контекстуалних елемената које смо сматрали релевантним за тумачење и оцену адаптације. И поред позитивних оцена које је сценарио добио, и поред тога што је у свету прославио кинематографију своје земље, Петровић није добио прилику да снима филм по овом сценарију.