Sažetak
Као писац који је читао и пратио савремену књижевнотеоријску литературу на неколико страних језика, интензивно промишљао чин читања и тематизовао га у својој белетристичкој прози, Киш је већ у роману Мансарда проблематизовао најважније аспекте читања које је осветлила и актуализовала класична, а у средиште изучавања поставила тек посткласична теорија нарације: приповедање у првом лицу и проблем идентитета ауторског ја, тромплејски прелази (техника trompe-l’œil), трансгресија приповедних нивоа/ наративних светова и наративна металепса, граница између живота и литературе итд. У истраживачком фокусу ауторке овога рада налазе се читалац и наративна металепса у романескном првенцу Данила Киша. Први одељак посвећен је дефиницијама наративне металепсе у савременим теоријским изучавањима (од Жерара Женета до Џона Пјера), други типовима металепсе у Мансарди, а трећи Кишовом имплицитном концепту доброг (информисаног, образованог, емпатичног, уроњеног) читаоца: читаоцу Мансарде и читаоцу у Мансарди, проблему двојности, односно умножавања идентитета ауторског ја и односу живота и литературе, што је опсесивно питање Кишове поетике. Чланак „Читалац с лампом на раскршћу (Кишови концепти читаоца и Киш као читалац)“, који је ауторка објавила у претходном броју часописа Баштина, бави се статусом и типовима читалаца у поетици Данила Киша, тако да овај рад представља наставак и продубљивање истраживања у том смеру.