„ТРАЖЕЋИ СПАСЕЊЕ У НЕСЕЋАЊУ”: АНДРИЋ И КУЛТУРА ЗАБОРАВА

Sažetak

Синтагма култура заборава не представља супротност концепту културе сећања, а још мање идеолошку или политичку категорију, већ је израз једног специфичног Андрићевог књижевног сензибилитета, оличеног у жељи за нестанком, тишином, избављењем у не-постојању. Заборав се, дакле, не сагледава као негација сећања, већ недовољно истакнут, а суштински важан мотив Андрићевог дела, који има и аутопоетички значај. Опсег културе заборава разматран је кроз више аспеката, међу којима се истичу: 1) призори тишине, односно, ћутања; 2) позорница и игра као обици заборава и 3) упризорење снега као израз културе заборава. Посебна пажња у раду посвећена је Андрићевим приповеткама Мост на Жепи, Игра, Деца и Аска и вук.