Sažetak
Реактуелизација теме страдања у Другом светском рату/Холокаусту препозната је као кључни моменат сећања кроз време које постаје еталон нашег колективног сећања и нашег идентитета. У музиколошком и теоријско-аналитичком контексту сагледавања актуелне проблематике, својеврсна психолошка „реплика“ идентификована је кроз три значајна уметничка остварења Лазара Ђорђевића (1992), представника нове српске генерације композитора, која свест не само о историји српског народа и његовом страдању, већ и о слојевитости његовог емоционалног кôда, минуциозно изграђује и дубински (са)осећа. Јединствена дела у нас, IV разгледнице из 1944 (2018), 21. Октобар (2020) и Писма са Сајмишта (2022), кроз аутентичне слике, исконски проживљене путем вертикалне димензије човека у времену, одсликавају дубински спектар психолошког стања тадашњег човека – кроз испитивање граница самог тембра које у стваралачком дискурсу овог композитора задобија статус примарног. Кроз форму интервјуа, расветљени су најинтимнији моменти у промишљању интимне стваралачке поетике композитора, али, истовремено, и моменти дубоке исповести савременог човека као „реплике“ – нас самих.