Sažetak
Приликом разматрања најуспелијих видова књижевног уобличавања гротеске и гротескног у српској књижевности не смеју се заобићи приповетке и приче Драгише Васића. Традиционална фактура прича сусреће се са сложеним ефектом гротескног и прихолошким пореклом гротеске у Васићевој збирци Витло и друге приче. У овом раду тумачићемо насловну причу збирке – „Витлоˮ – из аспекта проучавања феноменологије гротескног у српској модерној књижевности. Посредством помног читања (close reading) из 4 фрагмента приче издвајаћемо доминантне гротескне мотиве и теме. Наша је теза да се прича „Витлоˮ може сматрати парадигматичном за тзв. кајзеровски тип гротеске – схватање гротеске које се позива на закључке Волфганга Кајзера о гротескном као доживљају „отуђеног светаˮ. Овим радом тежимо да допринесемо тумачењу сложене Васићеве приче, која се поиграва с модернистима блиским појавама гротескног, сублимног, језовитог итд.