Sažetak
У раду се анализира однос фактографске (документарне) грађе и фикционалне (уметничке) надградње у роману Сабор погинулих, написаног на основу дневничких белешки адвоката Светозара Јовановића (у које је писац романа имао увид), о његовом јединственом подухвату изградње споменика, то јест уклесивања имена свих погинулих Лутоваца на велику камену плочу изнад родног Лутова. При томе, имагинативна надградња која укључује митизовање самог подухвата (изградње споменика) и стварање аутентичног књижевног јунака (каменоресца чија је карактеризација изграђена у односу на мотив, подухват и околности у којима ради) не доводи у питање вероватноћу збивања и њихову мотивисаност, јер је митска раван приче саобразна реалистичком мотивационом току. Осим тога, процеси симболизације и митологизације камена и имена и њиховог међусобног односа представљају посебну вредносну ноту овог Лакићевићевог дела.