Sažetak
Полазећи од социолошког поимања културе као скупа детерминанти које каналишу друштвена кретања, аутори анализирају сложену косовско-метохијску стварност са фокусом на материјално споменично наслеђе и његово уништавање са циљем политичке ревизије прошлости и фалсификовања албанског идентитета. Вандалско деловање етничко-религијски инструментализованих албанских група прикривено је изградњом медијске меморије колективних сећања која за циљ има манипулативну стратегију постепеног придобијања политичке подршке светског мњења. Анализа карактеристичних студија случаја доказала је погубност девастирања споменичне баштине за српски идентитет јер без симболичких носилаца прошлости нестаје и национална заједница која га је стварала. Срушена гробља, запаљени манастири и цркве, са протераним Србима као носиоцима симболичког значења отворили су простор албанским националистима који „косовизацијом“ српског културног наслеђа креирају сопствени идентитет, с намером да прикажу како су одувек живели на овим просторима. Теоријски оквир заснован је британским студијама културе које бројне облике споменичне културе користе за замену идентитета и промену културе сећања.