Sažetak
Као веома распрострањена заразна болест, туберкулоза је на прелазу из XIX у XX век окарактерисана као болест сиромашних. Њеном ширењу погодовале су миграције из села у градове и гомилање становништва на малом простору уз лоше хигијенске навике. Од ове болести која је означена као болест нехигијене, лоших стамбених услова и, уопште, болест некултуре, умирало је око 14% оболелих. У Моравској бановини велики број смртних случајева био је последица лоших хихијенских прилика. С обзиром на то да до 1937. године антитуберкулозни диспанзер на територији бановине није регистровао оболеле од ове болести, немамо прецизних података о њеном кретању, осим оних везаних за смртност. За период након 1937. године приметан је пораст броја евидентираних, као и упућених на лечење. Пацијенти са евидентираном дијагнозом слати су углавном у блнице, док је незнатан број могао да рачуна на опоравилишта и санаторијуме. Оснивањем антитуберкулозног диспанзера, као и санаторијума на Озрену код Сокобање, створени су услови за озбиљније лечење, као и за обуку медицинског особља.