Sažetak
У раду се сагледава поетика српског академског сликара Јефтимија Јефте Ванчетовића (1907–1992) рођеног у Приштини. Сједињујући стилске обрасце реализма и пленеризма, усвојене од Љубомира Ивановића и Бете Вукановић током студија на Уметничкој школи у Београду између 1926. и 1930. године, Ванчетовић је остварио њихову специфичну симбиозу, испољавајући је превасходно у техници акварела. Везујући се у тематском смислу за нестајуће призоре традиционалне архитектуре и аутентичних урбаних амбијенталних целина балканских градова (у првом реду са родног Косова и Метохије, а потом Македоније и Централне Србије), овај уметник је ликовни израз темељио на хроничарском бележењу света који је у 20. веку ишчезавао пред налетом опште модернизације и урбанизације. Ипак, у поетици Јефтимија Јефте Ванчетовића уочава се прескок у односу на фактографски реализам, а у правцу пленеристичког, односно импресионистичког ликовног језика, који у опусу уметника врхунац достиже у периоду између два светска рата. Рад има за циљ да ликовни опус овог неправедно заборављеног уметника уведе у простор научног дискурса