У фокусу текста су два дописа жупника косовскомитровачке жупе Св. Миховила Арканђела, упућена крајем априла 1942. године Ординаријату Београдске надбискупије. Њихова садржина представља кључне податке о тој жупи током прве године Другог светског рата на подручју Југославије, до сада непознате историографији. Настали су као пролог детаљном реферату о њеним тадашњим особеностима, који је затражио споменути ординаријат. Споменута два дописа су од примарног значаја јер пружају, поред осталог, упечатљив приказ ратне збиље у Косовској Митровици и околини, потекао из угла словеначког свештеника, који је тада управљао жупом. Један од повода за његово обраћање је био и тај што је жупа била на граници гашења због тога што до њеног свештенства – словеначких лазариста – нису стизала финансијска средства, неопходна и за њихове најосновније животне потребе. У свом виђењу стварности, он се осврнуо и на српско-албанске односе 1941/1942. године, уз јединствен опис Албанаца и њиховог опхођења према локалном српском народу и његовој имовини. У нашем тексту је пружен осврт и на радове историчара Алија Хадрија, у којима је – пре нашем закључивању – све учињено да буде на нивоу тзв. патриотске историографије, скривене под плаштом „братства и јединства“ комунистичке/социјалистичке Југославије, уз истовремено игнорисање важних чињеница, међу којима је и постојање католичке заједнице у Косовској Митровици.×