Sažetak
Употреба осиромашеног уранијума током НАТО операција 1999. године представља једно од најконтроверзнијих питања савременог међународног хуманитарног и кривичног права. Иако ниједан међународни уговор не садржи изричиту забрану употребе овог материјала, научни налази о његовој дуготрајној токсичности, радиолошким и еколошким последицама показују да његова примена има далекосежне ефекте по здравље цивилног становништва и животну средину. Рад анализира физичко–хемијска својства осиромашеног уранијума, здравствене ризике, обим његове употребе током операције „Аллиед Форце“, као и налазе међународних организација попут Програма заштите животне средине Уједињених нација (УНЕП-а),Светске здравствене организације (WHО-а) и Међународне агенције за атомску енергију (IАЕА-е). У правном делу анализе разматра се примена кључних норми међународног хуманитарног права — укључујући забрану неселективних напада, тест пропорционалности, заштиту животне средине и Мартенсову клаузулу — те се утврђује да употреба осиромашеног уранијума може испунити елементе ратног злочина против животне средине, употребе забрањених средстава борбе и, у одређеним околностима, злочина против човечности. Посебан део рада посвећен је одговорности НАТО-а као међународне организације, одговорности држава чланица и индивидуалној кривичној одговорности планера и доносиоца одлука. Анализа показује да, иако формална забрана осиромашеног уранијума не постоји, материјални стандарди међународног права јасно указују да је његова употреба неспојива са принципима хуманости и заштите цивила. Осиромашени уранијум се стога може сматрати де факто забрањеним средством борбе, чија примена отвара низ питања међународне и домаће кривичноправне одговорности.