Sažetak
Рад истражује цртачки опус Радомира Паје Јанковића као визуелни историјски извор за проучавање старе Приштине у другој половини XX века. Полазећи од биографског и стваралачког контекста уметника који је живео и радио у Приштини, анализирају се његови цртежи као сведочанство урбаног простора у тренутку његовог нестајања. Посебна пажња посвећена је архитектонским мотивима, композиционим решењима и цртачком поступку.Они омогућавају реконструкцију морфологије старог градског језгра и атмосфере традиционалног начина живота.
Цртежи се посматрају у односу на старије писане изворе, путописне и етнографске записе из XIX века, који пружају наративне описе простора и свакодневице, а налазе свој визуелни одјек у Јанковићевом делу. На тај начин, рад истиче значај ликовне уметности као поузданог извора за проучавање урбане прошлости, културе сећања и процеса нестајања традиционалних градских целина. Јанковићеви цртежи тумаче се као спој уметничког израза и документарне вредности, доприносећи очувању визуелне меморије Приштине.