Sažetak
Растући „хаотични“ потенцијал модерних криза, каква је криза изазвана пандемијом COVID-19, намеће ургентну потребу за преиспитивањем постојећег и изналажењем флексибилнијег методолошког инструментаријума, у циљу јачања спремности и благовременог одговора на испољену кризу. Анализом различитих аспеката управљања актуелном кризном ситуацијом, сугерише се да би примена различитих метода математичко-операционих истраживања резултирала потенцијално новим и значајним увидима у ову комплексну проблемску ситуацију. У раду се, стога, настоји указати на импликације формалних теорија безбедности и различитих теоријских модела резилијентности на управљање кризом COVID-19.
Најпре, сугерише се примена теорије детерминистичког хаоса као алата за рано упозорење и, тиме, избегавање стратешких изненађења. На тај начин би се препознао претећи „хаотични“ потенцијал ризика који се назиру. Даље, предиктивни модели, као „део“ апаратуре одређених верзија теорије игара, могу допринети оптималнијем стратегијском одлучивању, у смислу доношења одлука које би у датој ситуацији максимизирале „корисност“ исхода акција самих актера (превасходно спрам „природе“), односно минимизирале негативне ефекте неизбежних нежељених последица. Коначно, указује се и на потенцијал који носи примена различитих мултиваријационих техника за доношење што је ваљанијих одлука на тактичком и оперативном нивоу. Напослетку, представљени су и модели резилијентности, од којих сваки поседује потенцијал за анализирање утицаја одређених аспеката управљања актуелном кризном ситуацијом.