НИШТАВОСТ КАО ПРЕТПОСТАВКА КОНВЕРЗИЈЕ УГОВОРА

Sažetak

САЖЕТАК: Иако реципирана давне 1978. године, конверија (лат. conversio - преобраћење) је један од института којима у домаћој теорији није посвећена пажња. У уџбеницима који обухватају материју општег дијела грађанског права, и онима који служе за подучавање облигационог права овај институт је изложен немушто[1] – углавном, уз законску дефиницију, налазимо још само поље примјене и примјере конверзије. Монографска дјела на тему конверзије нисмо успјели пронаћи.  Са друге стране, у страној литератури, махом њемачкој и италијанској, налазимо већи број монографских дјела на тему конверзије. Овај рад за предмет има један дио норме која прописује конверзију, а то је ништавост уговора, која је предвиђена као претпоставка за конверзију. Поље примјене конверзије дјелује прецизно и јасно одређено, нарочито имајући у виду текст норме и мјесто норме унутар ЗОО, а у наредним редовима ћемо видјети да ли је то заиста тако. У трагању за одговором, послужили смо се и упоредноправним методом. Разматрано је поље примјене конверзије – и нисмо се ограничили на ништаве уговоре, већ је разматрана могућност примјене на непостојеће, ништаве, рушљиве уговоре, затим на дјелимично ништаве и дјелимично рушљиве, али и на пуноважне уговоре. У оквиру ништавих уговора, посебна пажња је посвећена противзаконитим и неморалним, а у оквиру непостојећих – симулованом уговору.

[1] Изузеци у том погледу Водинелић В. (2017).  Грађанско право, Увод у грађанско право и Општи део грађанског права, треће неизмењено издање, Београд, 471-474 са ослонцем на њемачку теорију и Рашовић З. (2006). Грађанско право, Увод, Правни факултет у Подгорици, Подгорица, 280-282 са ослонцем на италијанску теорију.