ЕФИКАСНОСТ ПРЕКРШАЈНОПРАВНЕ ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ У БЕОГРАДУ ОД 2017 ДО 2022. ГОДИНЕ

Sažetak

Аутори настоје да представе прекршајноправни механизам заштите животне средине у Београду за период од 2017 до 2022. године, анализирајући у основним цртама његову ефикасност. Град Београд свакако представља погодно тло за вршење најразличитијих прекршајних дела против животне средине, узевши у обзир обим и динамику привредних односа у њему, суживот великог броја људи, унутрашње и спољне миграције, расположивост различитих природних ресурса, постојање изразито урбаних, али и руралних зона и сл. Петогодишњи период који овај рад обухвата, одређен је као период у којем се могу препознати и пратити одређене тенденције како у односу на структуру забрањених понашања која су уперена против животне средине, тако и у погледу активности које, као вид формалне реакције, предузимају надлежни управни органи и прекршајни судови. У том смислу, аутори приказују и анализирају статистичку евиденцију Прекршајног суда у Београду, која се управо и односи на посматрани период истраживања. У раду се полази од појма животне средине дефинисаног у Закону о заштити животне средине  (даље: ЗЗЖС), јер се на тај начин могу одредити она прекршајна дела која су суштински уперена против животне средине, будући да домаће прекршајно законодавство не познаје тзв. „посебни део“ у којем су противправне радње сврстане по главама у односу на заштитни објекат, тј. да су прекршајна дела расута у различитим законским и подзаконским актима. Са тим у вези, у раду су анализирана она прекршајна дела чијим извршењем се мењају и/или могу променити стања и услови у животној средини, а односе се на: коришћење ресурса и природних добара, процесе производње и промета, дистрибуцију и употребу материјала, испуштање загађујућих материја у воду, ваздух или земљиште, управљање отпадом, хемикалијама и штетним материјама, буку и вибрације, јонизујуће и нејонизујуће зрачење, удесе. На тај начин је избегнуто да се анализом обухвате и она забрањена понашања којима се секундарно и посредно пружа заштита у животној средини, посебно узевши у обзир да је право на здраву и одрживу животну средину признато у бројним међународним као и актима конституционалног карактера, као самостално право са легитимном основом да буде примарни заштитни објекат приликом прописивања тзв. „еколошких деликата“. Ефикасност прекршајноправне заштите анализирана је у три правца. Најпре је размотрен обим прописаних дела имајући у виду да је чест приговор упућиван од стране стручне јавности, да велики број прописаних разнородних прекршајних дела уперених против животне средине, заправо води ка слабљењу казнене реакције. Са друге стране, посматран је и потпуни изостанак прописивања одређених радњи усмерених против животне средине, као прекршаја. Даље је размотрен квалитет самих прекршајних одредби, а нарочито у погледу њихове довољне одређености (по правилу бланкетни карактер прекршајкних дела из предметне области) у циљу несметане примене од стране управних и судских органа. Најзад, пажња је посвећена исходима прекршајних поступака у односу на дела која су уперена против животне средине. Настојећи да допринесу даљем разбијању мита о „еколошким деликтима“ као делима без жртве, аутори наводе и објашњавају дејство конкретних последица најучесталијих прекршајних дела како на животну средину, тако и на живот и здравље човека.