Sažetak
Ishrana je sastavni deo terapije kritično obolelog bolesnika. Postavlja se pitanje kada je započeti, na koji način i koje količine makro i mikronutrienata treba primeniti, a svakako je najvažnije pitanje koja količina energije je potrebna takvom bolesniku.
Kritična bolest ima tri faze, , „Early“ period (ranije ebb) u trajanju od 1 do 2 dana , „Late“ period (ranije flow phase) u trajanje 3 do 7 dana, i „Late Phase“ (Phase Rehabilitation ili Chronic Phase). Svaka faza ima svoje karakteristike. U prvoj fazi je izražen jak katabolizam, koji od 3.- 4. dana polako prelazi u anabolizam. Na osnovu toga su napravljene i preporuke za ishranu kritično obolelog.
Prvih dana kritične bolesti se ne preporučuje pun energetski i proteinski unos hrane. Dosezanje nutritivnog cilja treba započeti tek posle 3-4 dana od početka kritične bolesti. Energetski unos treba da se kreće od 20 do 25 kcal/kg/dan a proteinski od 0,8g/kg/dan uz postepeno povećanje do 1,3 g/kg/dan po ESPEN-u. Po ASPENU energetski unos treba da je od 12 do 25 kcal/kg/dan , a proteinski od 1,2 do 2 g/kg/dan. Preporučuje se enteralni unos hrane kada god je moguće, ako on nije moguć onda se primenjuje parenteralni način ishrane.
Rani, puni energetski i proteinski unos može rezultovati povećanim morbiditetom i mortalitetom kod kritično obolelog.
Za određivanje energetskih potreba kritično obolelog bolesnika preporučuje se korišćenje indirektne kalorimetrije.
Zaključak: Kritično obolelog treba hraniti. Koliko god je moguće ishrana treba da bude enteralnim putem. Bilo da je ona enteralna ili parenteralna unos energije i proteina treba da je postepen. Preskripcija nutritivne terapije treba da je individualna, prilagođena potrebama bolesnika.