Ćelijski modeli za proučavanje mišićne insulinske rezistencije

Sažetak

Dijabetes tip 2 je jedna od najčešćih hroničnih bolesti na svetu. Insulinska rezistencija - stanje smanjene osetljivosti tkiva na insulin - je odlika patologije dijabetesa tipa 2. Skeletno mišićno tkivo igra ključnu ulogu u održavanju homeostaze glukoze u organizmu - na nivou ovog tkiva odigrava se najveći deo unosa glukoze posredovanog insulinom, zbog čega je i jedno od tkiva koja bivaju najviše pogođena insulinskom rezistencijom.

Ćelijski modeli se često koriste za ispitivanje molekularnih mehanizama bolesti, zato što su jeftini i laki za korišćenje i omogućavaju kontrolisanje sredine uz mali broj nepoznatih faktora. Za ćelijski modele mišićne insulinske rezistencije mogu se koristiti primarne ćelijske kulture ili imortalizovane ćelijske linije koje se tretiraju masnim kiselinama, visokim koncentracijama insulina ili glukoze. Izbor ćelijske kulture, koncentracije i trajanja tretmana i metoda kojima se meri osetljivost na insulin da bi se model potvrdio retko su predmet diskusije. Da bi rezultati studije bili reproducibilni, relevantni i da bi mogli da se primene na složenijim biološkim sistemima, potrebno je izabrati adekvatan i fiziološki relevantan model imajući u vidu temu istraživanja. Ćelijski modeli omogućavaju istraživanja koja bi u suprotnom bila nedostupna, ali ne ispunjavaju svoju ulogu ukoliko nisu u skladu sa biološkom realnošću, posebno kada služe za proučavanje bolesti ljudi.

Ovaj pregledni rad ima za cilj da sumira i kritički oceni najčešće korišćene ćelijske modele mišićne insulinske rezistencije: argumente za korišćenje konkretnih tretmana i uslova, protokole za pravljenje modela i merljive ishode kojima se potvrđuje insulinska rezistencija u ćelijama.