Sažetak
САЖЕТАК
Увод: Тимус је орган у коме долази до сазревања прекурсора имунских ћелија како би се обезбедио функционалан Т ћелијски репертоар. Неадекватан имунски одговор често је последица повећаног лучења хормона повезаних са стресом. Како на тимус делују и ендогени и егзогени глукокортикоиди, овај орган представља идеалан супстрат за анализу, посебно ако се посматра ефекат стреса на његову морфологију и функцију.
Циљ рада: Циљ истраживања је испитивање утицаја ендогених и егзогених глукокортикоида на промене у маси тимуса.
Материјали и методе: Као експерименталне животиње коришћени су одрасли Вистар пацови подељени у две групе- контролну и експерименталну. Стрес парадигму су чинили хронични и акутни стрес којима је била изложена само експериментална група. Имобилизација уз изложеност мирису предатора је била део акутног стреса, док је хронични социјални стрес представљала свакодневна ротација животиња које су држане у паровима. Једанаестог дана експеримента, половина експерименталне групе је третирана дексаметазоном ( утицај ендогених+ егзогених глукокортикоида), док друга половина није добила никакав третман (утицај ендогених глукокортикоида). По завршетку експериментале процедуре, животиње су жртвоване, а њихови тимуси изоловани и измерени. За статистичку обраду података коришћени су ANOVA тест и LSD тест.
Резултати: Доказано је постојање значајне разлике у маси тимуса међу групама (F=4,336, p=0,048). Део експерименталне групе који је примио дексаметазон је имао значајно мањи тимус у односу на групу која је изложена само стресу (p=0,024). Није откривена значајна разлика у маси тимуса између стрес без дексаметазона и контролне групе (p>0,05).
Закључак: Добијени резултати говоре у прилог чињенице да егзогени глукокортикоиди (дексаметазон) индукују смањење масе тимуса. Међутим, само излагање стресу није било довољно да доведе до смањења масе органа. Наша истраживања која су у току ће употпунити ове резултате и довести до бољег разумевања морфолошких и анатомских промена које изазива стрес.