Sažetak
Alchajmerova bolest (AB) je sistemsko oboljenje u kojem genetski faktori, crevna mikrobiota i poremećena regulacija imunskog sistema doprinose formiranju amiloid-β (Aβ) depozita i tau patoloških promena. Genetička istraživanja identifikovala su oko 70 lokusa povezanih sa rizikom od razvoja AB, od kojih je APOE ε4 najznačajniji i dozno zavisno povećava rizik narušavanjem transporta holesterola, smanjenjem klirensa Aβ i pojačanom neuroinflamacijom. Retke varijante u genima TREM2 i CD33 dodatno naglašavaju ključnu ulogu mikroglije u patogenezi AB. Istovremeno, na periferiji aktivacija Th17 ćelija, neutrofila i gubitak regulatornih mijeloidnih ćelija doprinose amplifikaciji neuroinflamacije. Rastući broj dokaza povezuje disbiozu u crevima sa pomenutim genetskim rizikom. Nosioci alela APOE ε4 imaju smanjenu zastupljenost bakterija koje proizvode kratkolančane masne kiseline (Gemmiger, Roseburia, Faecalibacterium) i porast proinflamatornih Proteobacteria (Escherichia/Shigella, Morganella). U miševa, gubitak butirat-produkujućih bakterija specifičan za APOE4 pogoršava tauopatiju, dok gnotobiotski uslovi, rana antibiotska terapija ili suplementacija kratkolančanim masnim kiselinama ublažavaju patologiju. Meta-analize su povezale Collinsella i Veillonella s većim rizikom za AB, a Eubacterium nodatum i Prevotella 9 sa otpornošću na razvoj AB. Metabolomički profili reflektuju ove promene: acetat, propionat, butirat i trimetilamin-N-oksid (TMAO) podržavaju epigenetsku regulaciju, integritet krvno-moždane barijere i homeostazu mikrogije, dok sekundarne žučne kiseline narušavaju kognitivne funkcije. Mikrobni amiloidi i lipopolisaharidi mogu doprineti formiranju amiloidnih plaka, aktivirati inflamasom NLRP3 i narušiti funkciju krvno-moždane barijere. Povremeni post, ketogena dijeta, specifični probiotici (Bifidobacterium breve A1, Lacticaseibacillus rhamnosus CBT-LR5), natrijum-oligomanat (GV-971) ili fekalna transplantacija mikrobiote su pokazale da mogu remodelovati crevnu ekološku zajednicu, povećati korisne metabolite, smanjiti proinflamatorne citokine i poboljšati kogniciju kod obolelih od AB ili blagih kognitivnih poremećaja. Svi nalazi ukazuju na osovinu crevo–imunski sistem–mozak, gde genotip domaćina oblikuje mikrobiotu, a mikrobni metaboliti ili antigeni doprinose neurodegeneraciji. Buduća istraživanja treba da definišu profile pacijenata koji najbolje odgovaraju na terapiju, optimizuju „probiotike nove generacije” i integrišu multi-omiks analize sa kliničkim ispitivanjima zasnovanim na biomarkerima.