Sažetak
U srpskom krivičnom zakonodavstvu došlo je do normativnog preoblikovanja koje je formalno i sadržinski izmenilo suštinu i pravno dejstvo instituta povrata. Od usvajanja Krivičnog zakonika 2006. godine do Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2019. godine, povrat je bio fakultativna otežavajuću okolnost, sa specifičnim pravnim statusom, kako zbog činjenice da je bio izdvojen u okviru zasebne norme tako i zbog činjenice da je, zakonom, sudu bilo naznačeno koje tačno navedene okolnosti uzima u obzir prilikom ocene da li će povrat koristiti kao otežavajuću okolnost.
Prema novom rešenju povrat umesto fakultativne postaje obavezna otežavajuća okolnost, koja uz jasno preciziranje uslova za pooštreno kažnjavanje, sužava prostor za slobodno sudijsko odlučivanje u procesu odmaravanja kazne.
Nakon izvršene normativne analize i upoređivanja prethodnih i aktuelnog zakonskog rešenja povrata u radu je apostrofirano da bi proces sudskog odmeravanja kazne trebalo da bude praćen samo instruktivnim uslovima, koji ostavljaju dovoljno prostora sudu da raniju osuđivanost vrednuje u kontekstu svih oteževajućih i olakšavajužih okolnosi, dok je novo rešenje ocenjeno kao regresivno, budući da sud striktno vezuje zakonom, kroz obligatorne uslove u pogledu običnog i višestrukog povrata, što je u skladu sa opštim trendom zaoštravanja represije na naormativnom planu i svođenjem uloge suda na nivo administrativne primene norme.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array