Sažetak
U svetu u kome učestvuju mnogi, obrazovanje se može razumeti kao susret koji pretpostavlja njihovo repozicioniranje, te prevazilaženje različitih binarnosti (kao što su priroda-kultura, realno-virtuelno, odrasli-dete i druge) koje odražavaju i podržavaju odnose moći u kojima prvi u dijadi ima moć/prevlast nad onim drugim. U vezi sa tim, shvatanje obrazovanja kao humanizujuće prakse potrebno je dekonstruisati i deteritorijalizovati. Polazeći od pitanja šta i koga obrazujemo u trenutku koji živimo, misleći sa različitim posthumanističkim i poststrukturalističkim idejama i konceptima kao linijama oslobađanja, te primerima susretanja sa digitalnim tehnologijama, i mnogim drugim oko i mimo njih, kao linijama susreta, ovim radom želimo da razmotrimo obrise predškolskog vaspitanja i obrazovanja koje materijalno i diskurzivno ispada iz unapred definisanih (humanističkih) okvira, te da uputimo na digitalne mikro-momente u vrtiću i mimo njega, koji bivaju u senci dominantnih razumevanja i praksi koje konstruišu odrasli (posebno istraživač). Ovakva razmišljanja sa (bićima, procesima, objektima, idejama...) uputila su na potrebu da se nepredvidivost prepozna i uvaži kao vrednosti obrazovnog procesa, da se razvija kapacitet za zajedničko delovanje i da se upoteba digitalnih tehnologija izmesti iz okvira koji pretpostavljaju njihovo razumevanje kao sredstava koja su podređena ljudskoj svrsi, te koja isključuju druge materijalnosti, pre nego da se sa njima neodvojivo prepliću.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array