Sažetak
Smanjivanje jaza u postignućima iz matematike između društvenih klasa i polova ključno je, visok nivo matematičke kompetencije povećava mogućnost socijalne mobilnosti. Koristeći Burdijeov teorijski okvir i koncept matematičkog identiteta, ova studija istražuje procese koji ometaju ili podržavaju identifikaciju učenika iz porodica niskog socioekonomskog statusa s matematikom. Intervjuisano je šest učenika četvrtog i petog razreda kako bi se istražili i opisali njihovi matematički identiteti. Rezultati pokazuju da učenici porodica niskog socioekonomskog statusa nailaze na sistemske prepreke u školskom učenju matematike od samog početka, što dovodi do niskog samopouzdanja i negativne percepcije sebe. Ovi učenici prepoznaju društveni značaj matematike, ali se osećaju lično i akademski udaljeni od nje, što stvara tenzije u njihovom odnosu prema ovom predmetu. Ne usaglašavaju svoje ponašanje se institucionalnim zahtevima za uspeh u matematici, jer su usmereni na ispunjavanje kratkoročnih akademskih ciljeva. Dečaci imaju blagu prednost, jer se aspekti njihovog matematičkog identiteta mogu osloniti na njihovu rodnu ulogu, iako to nosi dodatne pritiske i odgovornost. Nasuprot tome, devojčice iz porodica niskog socioekonomskog statusa nemaju nikakvu osnovu na kojoj bi mogle da grade svoj matematički identitet. Poboljšanje matematičkog obrazovanja za učenike iz porodica niskog socioekonomskog statusa zahteva od nastavnika da prepoznaju i adresiraju sistemske barijere, uključujući implicitna pravila, pristrasnosti i suptilne poruke, uz stvaranje prilika da se svi učenici osete kompetentno i dožive matematiku smislenom. Međutim, prava jednakost zahteva sistemske promene, počevši od tvoraca kurikuluma i programa obrazovanja nastavnika, kako bi se uklonile tradicionalne prepreke i matematika redizajnirala kao inkluzivna i pristupačna oblast za sve.