ТЕЗА ДА СУ СРБИ СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА НИЈЕ У НЕСКЛАДУ СА ХРИШЋАНСТВОМ

Sažetak

Главни ток српске хуманистике априорно одбацује тезу о аутохтоности Словена на Балкану као псеудонаучну идеју. Уз њих су у последње време пристали и двојица теолога, који су напад на аутохтонистичку тезу проширили тврдњом да је она не само ненаучна него и да угрожава српски идентитет који се оснива на светосављу. У овом раду побијамо њихове тврдње да је теза да су Словени аутохтони на Балкану неспојива са хришћанством, да је извор и проносилац јереси и паганства, и да као таква представља опасност за националну безбедност српског народа чији идентитет угрожава. У оквиру аутохтонистичке тезе ради велики број истраживача, професионалних и аматера, али ту има и људи који аутохтонизам злоупотребљавају ради остварења неких својих циљева, међу којима може да буде и промовисање паганства и јереси. Потпуно је неосновано само на основи ових последињ извођење генерализације да је аутохтонизам против-хришћански усмерен, а што теолози чине. Такође, као аргумент којим оспоравамо њихову тврдњу истичемо пример Владике Николаја који је достигао светост док је истовремено поклањао поверење изворима и резултатима истраживања који се крећу у оквирима аутохтонистичке тезе. Закључујемо да не постоји ни формална нити материјална основа са које се може тврдити то што тврде теолози у погледу аутохтонистичке тезе.