СТРАТЕШКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ – ТЕОРИЈА И РАЗВОЈ

Sažetak

Овај рад истражује улогу стратешких комуникација као све значајнијег инструмента националне безбедности у условима глобалне нестабилности, хибридних претњи и технолошке трансформације. Полазећи од мултидисциплинарног приступа, рад повезује теоријску основу међународних односа са савременим технолошким развојем, посебно у области вештачке интелигенције. Хипотеза рада гласи да је за ефикасно и одрживо стратешко комуницирање неопходан интегрални приступ који обједињује технолошке иновације, институционалну праксу и научна достигнућа, чиме се стратешка комуникација позиционира као један од кључних инструмената спољнополитичке и безбедносне пројекције државе. Циљ рада је двојак: прво, да се анализира утицај савремених технологија, нарочито вештачке интелигенције, на структуру и домете стратешких комуникација; и друго, да се истраже могућности примене различитих теоријских парадигми међународних односа реализма, либерализма и конструктивизма у разумевању и развоју стратешких комуникација. Емпиријски део рада базиран је на анализи савремених сукоба у Украјини, Сирији и Израелу, у којима су стратешке комуникације коришћене као инструмент утицаја на перцепцију, легитимитет и међународни дискурс. Научни допринос рада огледа се у теоријској артикулацији стратешких комуникација као структуралног елемента стратегије националне безбедности, као и у препознавању улоге вештачке интелигенције као трансформативног фактора у информационом простору. Рад пружа основ за даљу интердисциплинарну анализу односа између комуникације, технологије и безбедности у савременим међународним односима.