ИЗМЕЂУ ЧИЊЕНИЦА И НАРАТИВА: ЗЛОЧИН У СКЕЛИ 1941. У ЛОКАЛНОЈ И НАЦИОНАЛНОЈ КУЛТУРИ СЕЋАЊА

Sažetak

Злочин који је 15. августа 1941. године у селу Скела извршио 64. резервни полицијски батаљон немачке Полиције поретка представља један од првих масовних злочина над цивилним становништвом у окупираној Србији. Стрељано је 42 притвореника из логора на Бањици и 14 локалних мештана, док је велики део села запаљен. Немачки окупатор је овим злочином желео да створи пример одмазде и да застрашивањем спречи будуће нападе на своје снаге, па је вест о злочину била истакнута на радију, у новинама и на плакатима. Истраживачко питање рада гласи: на који начин сећање на злочин у Скели обликује локални и национални идентитет и како се у том процесу преплићу чињенице и митови? Полазна хипотеза је да је, иако засновано на стварном страдању, сећање на злочин подложно митологизацији и политичкој инструментализацији, што доводи до стварања наратива који одступају од историјских чињеница. У раду се анализирају меморијалне праксе, подизање споменика, именовање улица и комеморативни ритуали. Посебна пажња посвећена је наративу да је Скела „прво село које је горело у Европи“, који, иако нетачан, траје до данас. Закључак је да култура сећања на злочин у Скели има двоструку улогу. С једне стране чува успомену на жртве и учвршћује локални идентитет, а са друге стране отвара простор за политичку злоупотребу и националну митологизацију. Овај пример показује сложене механизме настанка и употребе културе сећања у савременом друштву.