Sažetak
Социјалистичко насљеђе снажно је утицало на развој новог хрватског идентитета, који се базира на национализму, управо на начин да му је главна одредница одступање од социјалистичке и југославенске прошлости, те доживљавање Срба и Србије као главног ривала. Питање које је истражено у овом раду је како то да унаточ растућем временском одмаку од рата национализам и даље не јењава у Хрватској, већ расте, а ратни наратив не слаби ни најмање. Евидентно је да се хрватски национални идентитет, поготово онај колективни, базира на рату и ратној реторици, која је обојена национализмом, а особито нетрпељивошћу према Србима, који и даље имају улогу главног непријатеља. Национализам и ратни наратив, који се неодвојиви један од другог од ратова деведесетих па све до сад имали су узлазну путању, те нису довођени у питање. Нови замах им је дан и оснивањем и дјеловањем нових крајње десних политичких опција, као што су Домовински покрет, Хрватски суверенисти и Мост, који су преузели и надоградили на реторику водеће странке у земљи Хрватске демократске заједнице. Унаточ томе што је временски одмак од рата значајан, националистички и ратни наратив не јењава, а све је прихваћенији и међу млађим генерацијама које се рођене након рата. Хипотеза постављена у раду дакле гласи да се хрватски национални идентитет обликован након распада Југославије темељи на сталном репродуцирању ратног наратива и националистичке реторике, при чему се Срби представљају као трајни непријатељ, а тај наратив се учвршћује кроз дјеловање политичких странака (особито десних), институција и медија те преноси на млађе генерације. Методологија пак обухвата примарно анализу дискурса, укључујући политички дискурс и медијске наративе, као и квалитативну анализу примарних и секундарних извора, односно анализу садржаја.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array