Тешкоће у усвајању читања и писања код деце са апраксијом говора

Sažetak

 Овладавањем вештинама читања и писања подстиче се интензиван лексички развој који побољшава способност говорног и писаног изражавања. Присуство кашњења или неког идентификованог поремећаја говора и/или језика на раном узрасту утиче на исход учења ових вештина. Циљ овог рада јесте да упозна читаоце са карактеристикама апраксије говора и да скрене пажњу на тешкоће које ова деца испољавају у процесу учења читања и писања. Апраксија говора представља тешкоћу у планирању и програмирању положаја говорних ор­гана који су потребни за продукцију говорних гласова. Дуго се веровало да је ово искључиво моторни поремећај говора. Ипак, нова сазнања су променила аспект посматрања овог поре­мећаја када су код ове деце идентификоване и језичке сметње. Примарни разлог због којег деца са апраксијом говора теже усвајају читање и писање је кашњење у развоју фонолошке свесности, а познато је да она представља основу језичког система за учење академских ве­штина. Истраживања која се баве карактеристикама писаног језика код деце са апраксијом говора су оскудна, посебно на српском језику. Прегледом доступних радова уочено је да се наглашава присуство језичких сметњи за које се претпоставља да отежавају усвајање ових вештина, што касније резултира лошијим академским успехом.