Sažetak
РЕЗИМЕ
У раду је реч о светосавским прославамасрпских школа у Битољском вилајету у периоду од 1898. до 1912. године и утицају тих прослава на очување традиције, подизање националне свести и одржавање основних духовних вредности српског народа у овој области. После затварања српских школа и протеривања учитеља за време Велике источне кризе, дозвола за њихово поновно отварање у Битољском вилајету добијена тек марта 1897. године. Српски народје празновао све хришћанске празнике и на тај начин уздизао свој национални дух. Од свих свечаности издвајале су се оне које су посвећене првом српском архиепископу, просветитељу и учитељу Светоме Сави.Покушали смо да на основу сачуване архивске грађе, извештаја дописника Цариградског гласника и релевантне литературе опишемо програм и начин прослављања овог изузетно значајног датума српске историје. Ове прославе показивале су да културни живот Срба у Турској није био замро. Српски народ је у овим прославама и чувању других традиција тражио наду која му је са свих страна одузимана. На основу наведених докумената се може закључити да је Светосавски култ био врло јак код српског становништва у Битољском вилајету, и поред противљења турских власти и притисака бугарске егзархата успостављеног на овој територији. Непризнавање српске народности и притисак са свих страна уједињавало је Србе како би одбранили и сачували своје обичаје. Светосавске прославе у српским школама у Битољском вилајету представљају потврду свести српског становништва о својим коренима и постојању. Жеља српског становништва да овај празник што достојније обележи представља његово тихо али упорно опирање наметнутим проблемима.Разноврсност у решавању проблема показивала је његову духовну снагу и виталност и након вишевековног боравка под турском влашћу.