Sažetak
Под говорним поремећајем, уопштено, подразумевају се све сметње у говорном функционисању које на било који начин ремете вербалну комуникацију, без обзира чиме су условљење и како се испољавају. Обично се сматра да говорни поремећај не представља “тешку патологију”. Имајући у виду да је вербална комуникација сложен психо-социјални феномен, она може утицати на функционисање индивидуе у психо-социјалном пољу. Међутим, у психолошко-психијатријској литератури изучавању овог проблема дат је маргинални значај, па је и интересовање за њих сасвим површно.
Говорни поремећај попут поремећене артикулације и флуентности свакој јасно формираној поруци од стране говорника даје „нови изглед“ који нарушава њену јасноћу на путу ка саговорнику. Говорна дисторзија је реметилачки фактор у комуникативном процесу и може се хијерархијски представити у зависности од степена поремећене продукције.
Унапређење сазнања на овом пољу потребно је пре свега у смислу научног и практичног деловања у вези са говорно-језичким поремећајима. Истраживања би требала да укажу на значај адекватних дијагностичких процедура које доприносе унапређењу терапијских процедура као и превенцији комуникативних сметњи и поремећаја.