Sažetak
Широм света, савремена ратишта демонстрирају употребу оружја нове генерације попут такозваних „робота убица”, то јест смртоносних аутономних система оружја (LAWS). Нове револуционарне технологије уз употребу вештачке интелигенције (AI) омогућиле су серијску производњу и коришћење у војне сврхе система попут беспилотних летелица (наоружаних и ненаоружаних – “UCAV/UAV”), вребајућег оружја (loitering munitions), ројева дронова (drone swarms), самоходних оружаних платформи, итд. Овакво оружје нове генерације, вођено вештачком интелигенцијом са различитим степенима аутономије, је већ било употребљено на ратиштима у Либији, Сирији, Јемену, Нагорно-Карабаху и Украјини. Светска академска јавност, као и различите активистичке групе, изразиле су забринутост због недостатка међународне законске регулације смртоносних аутономних система оружја, док су се истовремено водиле дебате и око етичности употребе оваквог оружја. Главни циљеви овог истраживачког рада су разумевање ограничења вештачке интелигенције која се употребљава у овим оружаним системима, преглед важећих регулација смртоносних аутономних система оружја на основу јавно доступних података, као и компаративна анализа стратегија и ставова према овим оружаним системима од стране ЕУ, САД, Кине, Русије и Индије. Резултати овог истраживања указују пре свега на то да вештачка интелигенција која управља оваквим оружаним системима није способна да постигне ниво интелигенције и свести налик на људску. То не значи да вештачка интелигенција, са досадашњим технолошким развојем, није у стању да достигне одређене нивое аутономије које би омогућиле наоружаним беспилотним летелицама или самоходним оружаним платформама да примене смртоносну силу против људских бића који су означени као противничке снаге. Државе широм света виде предност у поседовању и употреби оваквог наоружања с обзиром на њихову релативно ниску цену производње као и релативно високу штету коју могу да начине противничким снагама у поређењу са трошковима производње таквог оружја. Такође, изузетно важан фактор који даје предност овом оружју огледа се у очувању живота сопствених војника током борбених операција, с обзиром да се оператери оваквих оружаних платформи налазе далеко иза подручја борбених дејстава. Даљи резултати овог истраживања указују на то да законска регулација истраживања, производње и употребе оваквог оружја не постоји на међународном нивоу, већ се искључиво води неформална дискусија под оквиром Конвенције о конвенционалном оружју из 1980. године. Због недостатка јединствене позиције око законске регулације смртоносних аутономних система оружја, већина држава је сагласна да се употреба оваквог оружја мора забранити уколико такви системи не испуњавају услове прописане чланом 36 Допунског протокола из 1977. године уз Женевске конвенције из 1949. године. Из тог разлога, успостављена је Група владиних стручњака (GGE) са циљем вођења расправе о мултилатералној законској регулативи ових оружаних система. Водеће светске силе, попут Сједињених Америчких Држава, Кине, Русије, Индије и Европске Уније такође имају различите ставове о овом питању. Ово истраживање показује да је једино Европска Унија у потпуности за међународну забрану истраживања, производње и употребе смртоносних аутономних система оружја. Са друге стране, Сједињене Америчке Државе, Кина, Русија и Индија имају донекле балансиран став према овом питању. Иако ове државе активно учествују у Групи владиних стручњака и воде расправе о међународној законској регулативи ових оружаних система, свака од њих задржава право да врши истраживања, као и да производи и употребљава ово оружје у ,,одбрамбене сврхе”. Главни разлог за такав став проистиче из виђења да је овакво оружје нове генерације способно да поремети равнотежу снага на бојном пољу, и самим тим, постоји одређени страх међу великим силама од могућности ''заостатка'' у новој трци у наоружању. Може се закључити да због недостатка јединственог става у односу на међународну законску регулативу смртоносних аутономних система оружја, постоји оправдана могућност не само повећања производње оваквих оружаних система, већ и њихова даља неометана примена у наредним годинама. Такође, важно је напоменути да чак и у случају када би се успоставила међународна законска регулатива оваквих оружаних система, по свему судећи би се њихова производња и примена наставила, највероватније само у већој тајности. Са једне стране, такви оружани системи се сматрају као нешто што радикално мења однос снага на терену и природу савременог рата, док се са друге стране њиховом применом још увек не крши онај најстрожији табу, који на пример постоји око хипотетичке употребе (тактичког) нуклеарног оружја у савременом оружаном сукобу.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array