Sažetak
Текст представља покушај да се обухвати један шири богословски аспекат иконе, који се креће од умјетника ка посматрачу, од историјске до есхатолошке стварности, рађајући на тај начин славословље и близину сусрета са Богом. Превасходно се прати основно назначење иконе, како би се указало на њену auru vitalis (животну снагу), а самим тим и на једну посве нову стварност у којој се она тренутно нашла. Губећи контакт са иконописцем, кроз силе техничке репродукције, губи се и однос са посматрачем и црквеном заједницом у цјелини на начин да се њена улога у литургијско‑аскетском животу цркве доводи у питање. Као таква, икона постаје „хришћански украс“ губећи ону животворну снагу да преображава људски дух на његовом путу ка Христу.Reference
Benjamin, W. (1974). Eseji. Beograd: Nolit.
Дамаскин, Ј. (б. г.). Апологетска слова против опадача светих икона (III, 16). Преузето 08. 02. 2015. са: http://www.verujem.org/sveti_oci/damaskin_oikonama.html
Egly, C. (б. г.). Eastern orthodox christians and iconography. Преузето 07. 03. 2015. са: http://www.antiochian.org/icons eastern orthodoxy
Јанарас, Х. (2004). Азбучник вере. Нови Сад: Беседа.
Schmemann, A. (1973). For the Life of the World. USA: St. Vladimir’s Seminarry Press.
Склирис, С. (1992). Од портрета до иконе. Беседа, 2, 3/4.
Сахаров, С. (2001). Видјети Бога као што јесте. Света Гора Атонска: Манастир Хиландар.
Ракићевић, Т. (2010). Икона у Литургији — смисао и улога. Студеница: Манастир Студеница; Београд: Институт за теолошка истраживања при Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду; Краљево: Завод за заштиту споменика културе.
Uspenski, B. A. (1979). Semiotika ikone. Beograd: Nolit.
Флоренски, П. (2007). Иконостас. Никшић: Јасен.
Prijavom priloga za objavljivanje, putem ovog sistema elektronskog uređivanja, autor sva prava ustupa uredništvu časopisa „Sabornost – Teološki godišnjak“.