Sažetak
Тридесетогодишњи период егзистирања нових држава на постјугословенском простору обележен је неразумевањем и конфликтима, што је условило и потребу за одвраћањем једних од других, боље речено свих од свих. Западни Балкан је еклатантан пример безбедносно трусног региона у којем су војни начини решавања проблема често имали примат у односу на све остале елементе из домена тзв. цивилног деловања. Управо из овог разлога се, по инерцији, и домен јачања војне моћи на овом простору супремационо сматра као кључни (по некима и једини) фактор одвраћања од другог, другачијег и претећег. Kо се одвраћа, од кога и чиме у компликованој безбедносној парадигми региона Западног Балкана? Да ли је време да земље региона изађу из зачараног круга вечито замрзнутих конфликата и који су начини за промену перцепције одвраћања на овим просторима, нека су од истраживачких питања на које покушава да одговори овај рад. Значај иницијативе „Отворени Балкан“ се посебно обрађује због потенцијала за додатно повезивање актуелних чланица, али и капацитета за привлачење осталих земаља региона. Шанса коју (поново) има Р. Србија, да улогу вишедеценијског фактора одбијања замени оним прогресивним – привлачећим, не сме бити пропуштена.
Kључне речи: одвраћање, привлачење, Западни Балкан, претња,