Sažetak
Текст представља покушај да се коришћењем дескриптивног и евалуативног метода поново тестирају поједине ауторске хипотезе поводом карактера управног спора у првој југословенској држави. У првом делу рада читаоци се укратко подсећају на основне теоријске поставке које се тичу појма, предмета и класификација управног спора. Други део рада представља осврт на нормативни оквир и прихваћена законска решења у анализираном периоду. У трећем делу рада аутор се осврће на значајније доктринарне дилеме о овом питању. У последњем делу, уместо закључка, нуди се поједностављена оцена карактера и правне природе управног спора у наведеном раздобљу.
Закључује се да је прва југословенска држава поседовала систем управносудске контроле управе који је припадао групи европско-континенталних система. Управни судови и Државни савет нису се сматрали делом судске, већ управне власти (попут њихових француских узора). Предмет управног спора био је одређен комбинацијом метода генералне клаузуле са методом негативне енумерације. Спор је био дефинисан као субјективни спор о законитости акта управе. Но, практично је постојао и објективни управни спор. Може се прихватити да је законодавство у наведеном периоду било оплемењено и постојањем облика пуне јурисдикције.
Сви доктринарни осврти који говоре у прилог оцене да се овај период може сагледати као златни период српске управносудске теорије и праксе имају своје утемељење и чине се примереним. Благодарећи, између осталог, и постојању установе управног судства, можемо се поносити својом управноправном прошлошћу, како у погледу законодавне активности, тако и у погледу теорије која је о томе пружила свој прегнантан суд. Особито би се могли подичити баштином двостепеног управно-судског поступка јер поступак по жалби на одлуке управних судова многе државе немају ни данас. Mеђу тим државама је, нажалост, и данашња Србија.
Но, у домаћој стручној јавности је пре извесног времена исказана, па и формализована тежња „повратку“ у двостепеност, чиме би се оживело раније прихваћено и, свакако, напредно решење. Будући да се Стратегијом развоја правосуђа за период 2020-2025. године ради унапређења ефикасности рада управног судства предвиђа двостепени управносудски поступак, оправдано можемо очекивати његово законско уређивање у блиској будућности. Поглед на нашу управносудску традицију може се, тако, учинити и као један извор надахнућа за предстојеће законодавно делање
Ključne reči
Array
Array
Array
Array
Array
Array