Sažetak
У овом чланку аутор најпре разматра различите аспекте савременог неолиберализма као биополитике посебно рефлектујући питање криптодемократије на крају XX као и у првим деценијама XXI века. У том светлу, анализирају се дивергентне форме „либералне демократије“ као процедуралне демократије која се појављује као примарни услов могућности за биополитички неототалитаризам. У другом делу рада, формалној демократији супротставља се појам „праве демократије“ via садржинске демократије која се превасходно артикулише као политика локалног тј. политика места и политика времена. Паралелно се апострофира релевантност образовања за истинску демократију као и структурална релација политичког и нормативног елемента. Права демократија као самоодређење народа испоставља се као потенцијал за реализацију политичког субјективитета и суверенитета. Овај процес обележен је и формирањем специфичног Sittlichkeit-а тј. садржинска демократија манифестује се кроз мноштво форми „света живота“ које израњају из историје, традиције и високе културе. Тако народни живот као демократски живот са свим његовим особеностима отвара простор за хоризонте новог хуманизма у XXI веку и у исти мах се конституише и као темељ за рестаурацију homo politicus-a.