Sažetak
Рад истражује како су организације грађанског друштва у Србији, након политичких промена започетих 5. октобра 2000. године, одиграле суштинску улогу у артикулисању корупције као виталног јавног питања, подизању свести јавности и вршењу притиска на тадашње власти да уврсти ово питање у политички дневни ред. Наша анализа се фокусира на два нивоа активности организација грађанског друштва: 1) истраживачке напоре у циљу правилног разумевања феноменологије корупције као првог корака ка доброј концептуализацији различитих антикорупцијских мера, и 2) образовне иницијативе које имају за циљ преношење знања и добре праксе у погледу методологије и политике борбе против корупције из постиндустријских друштава и других посткомунистичких земаља. Временски оквир наше анализе обухвата период од 5. октобра 2000. до децембра 2005. године, који видимо као почетну фазу ангажовања организација цивилног друштва у антикорупцијској политици у Србији, пре доношења прве националне антикорупцијске стратегије. Упркос широком спектру активности и скромним ресурсима, организације грађанског друштва су имале утицај на деловање власти, јавних институција и медија. Аутори закључују да су антикорупцијска достигнућа српских организација грађанског друштва у посматраном периоду била релативно ограничена хроничним дефицитом политичке, професионалне и моралне одговорности свих друштвених актера, а што је све посредно исход „системске грешке” у стратешком осмишљавању јавних политика у борби против корупције – непрепознавање одсуства партиципативне политичке културе.