Sažetak
Када се анализирају односи Фанара (Константинопољске патријаршије) према Српској православној цркви, имамо различите периоде: периоде сарадње и периоде конфронтације које је, по правилу, покретао Фанар. Ми ћемо у овом раду говорити о периоду конфронтације.
После пада средњовековне српске државе под власт Османске империје православни су се нашли под влашћу муслимана. Њихов положај се погоршао укидањем Пећке патријаршије 1766. године, што се десило због неколико ствари. Као главни разлог наводи се неповерење Порте према Српској цркви и рад фанариотских Грка који су хтели да потчине Пећку патријаршију Грчкој цркви. Самом чину укидања, претходили су покушаји јелинизације (хеленизације), које видимо не само у Србији, већ и у Бугарској, где су се многи учени Бугари сматрали Грцима.
Истовремено са доласком на чело српских епархија грчких владика започета је немилосрдна пљачка српског народа, што је био један од главних разлога исламизације не само Срба, већ и других народа.
Други период је савремени у коме Фанар(иоти) оспорава(ју) аутокефалност Српској православној цркви, као и територије њене јурисдикције. Због тога су је преименовали у „Цркву Србије”, чиме све епархије ван територије данашње државе Србије одузимају Српској православној цркви.