Sažetak
Образовање за дијалог и толеранцију у институционалном школству у Републици Србији започето је интезивно у време почетка реформи образовања током 2001. године, најпре увођењем наставних предмета Верска настава и Грађанско васпитање у образовни процес, а потом и кроз редефинисање наставних садржаја у општеобразовним предметима у основним и средњим школама. О ефектима наставних предмета Верска настава и Грађанско васпитање постоји мноштво различитих полемика у јавности, као и неких парцијалних истраживања, која указују на различите резултате. Предмет овог рада је разматрање основних карактеристика образовања за дијалог и толеранцију, као и образовних модела њихове реализације, при чему се нарочита пажња посвећује oсновном и средњем образовању у Србији. У овом истраживању је примењена метода анализе садржаја, којој је приступљено са холистичког становишта, што је подразумевало детаљно изучавање одређених садржаја у научној литератури, анализи релевантних докумената и објављеним резултатима досадашњих истраживања. При томе, нарочита пажња је све време била усредсређена на разумевање значења тих садржаја и њихове структуре у контексту теме овог рада. Резултати овог истраживања показују да је институционално образовање за дијалог и толеранцију у Србији сагласно са: културним и друштвеним вредностима; идејно политичким циљевима развоја друштва; и да је такво образовање у корелацији са релевантним међународним документима и искуствима европских демократских друштава, што све скупа треба да доприносе развоју неолибералног модела политичке културе. Потенцијал образовања за дијалог и толеранцију у Србији су велики, али поуздани ефекти таквог образовања још увек су упитни.
Ključne reči
Array
Array
Array