Sažetak
У раду се настоји објаснити зашто владар Неретљана Дружак, о коме постоје записи који датирају из 839. године, носи титулу судије. Ниједан други српски владар никада није забележен са овом титулом. Објашњење је нађено у чињеници да су државе на одређеном степену свога развоја од друштвене заједнице преузеле бригу о обезбеђењу јавног мира, чиме је владар постајао и врховни судија. Будући да се судијска функција у држави јаче и више осећала од осталих владарских функција, владар је стога по њој и добио титулу. С обзиром на чињеницу да су се Неретљани бавили и гусарењем, то је значило додатно снажење ауторитета власти и дисциплине у њиховој држави, те је тиме судијска функција још више добила на важности. Аналогија овом помену судије нађена је у помену влашког судства у Хиландарској повељи из 1198. године.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Reference
Благојевић М., Медаковић Д. (2000). Историја српске државности, књига I, Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције. Нови Сад: САНУ огранак у Новом Саду и Беседа; Друштво историчара јужнобачког и сремског округа.
Ђекић Ђ. (2012). „Српско средњовековно право: од освете до резервата судских“. Зборник Матице српске за друштвене науке 138 (1), 39–46.
Живковић Т. (2012). „Неретљани – пимер разматрања идентитета у раном средњем веку“. Историјски часопис, књ. LXI, стр. 11–25.
Живковић, Т. (2001). „Тактикон Успенског и тема Далмација“. Историјски часопис 48, 9–43.
Живковић, Т. (2004). Црквена организација у српским земљама (рани средњи век). Београд: Историјски институт; Службени гласник.
Кадлец, К. (1924). Првобитно словенско право пре X века. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона.
Ковачевић Ј. (1967). Историја Црне Горе, књ. 1, Од најстаријих времена до краја XII вијека. Титоград.
Ковачевић Ј. (1956). „На трагу најстарије књижевности Дукље и Јужног приморја“. Споменик САН CV, 93–97.
Павковић Н. (1977). „Питање првобитног умира крвне освете“. Balcanica VIII, стр. 627–632.
Правна енциклопедија (1979). Београд: Савремена администрација.
Радојичић Ђ., Сп. (1931). „Грдеша (Грд) требињски жупан XII века“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XI, стр. 155–156.
Рокаи П., Ђере З., Пал Т., Касаш А. (2002). Историја Мађара. Београд: Clio.
Стојановић, З. (2003). Кривично право: општи део. Београд: Правни факултет.
Тарановски, Т. (1931). Историја српског права у Немањићкој држави II део: историја кривичног права. Београд: Геца Кон.
Тарановски, Т. (1935). Историја српског права у немањићкој држави III–IV део. Београд: Геца Кон.
Ћирковић С., Михаљчић Р. (прир.) (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.
Чучковић В. (1971). „Крвна освета у средњовековном босанском праву“. Годишњак Правног факултета у Сарајеву, књ. XIX, 255–274.
Đekić, Đ. (2013). „Shvatanje porekla zakona i običaja u pisanim izvorima Srba u srednjem veku”. U: Dragan Nikolić, Aleksandar Đorđević, Miljana Todorović (ur.), Zbornik radova 1700 godina Milanskog edikta (str. 845–856). Niš: Pravni fakultet.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293