Призори стида: Рајан Марфи као куратор квир културе и меморије

Sažetak

У антологији Квир стид, уредници Дејвид М. Халперин и Валери Трауб пишу о „личном и друштвеном стиду везаном за еротику“ у оквиру савременог контекста геј поноса у доменима активизма и културе, а у исто време и као дефинишуће карактеристике квир историје, културе и идентитета. Према теоријама Ив Кософски Сеџвик, Халперина и других, стид је означен већим питањем дискурзивне моћи и њене доступности квир особама, а то је проблематика којом се Сеџвик позабавила у својој књизи Епистемологија „ормара“. Овакво разумевање квир културе и политике моли за анализом идеје квир стида у савременој популарној култури.

Опус Рајана Марфија, једног од најуспешнијих филмских и телевизијских твораца данашњице, означен је сталним дијалогом са историјским плодовима квир културе. Популарни одзив који његови пројекти побуђују великим је делом изазван Марфијевом интеракцијом са квир културом, а посебно начин на који је та иста култура реартикулисана за ширу публику. Овај рад приступа стиду као нераздвојивом елементу колективне квир меморије у Марфијевој серији Америчка хорор прича, где се квир меморија појављује кроз алузије на квир иконе, филмску традицију и тела на екрану да би се даље деконструисала. Кроз квир и филмску теорију, овај есеј третира Марфијев квир визуелни речник као језовите елементе који кроз језик популарне телевизије и с нагласком на телесно дестабилизују конвенције хорор жанра и телевизије, у исто време легитимишући али и експлоатишући „срамне“ категорије квир искуства као што су траума, претераност, љубав ка дивама и кемп. Коначно, овај рад приступа Марфијевој колекцији „срамотних“ телесних приказа, у алегоријском и буквалном смислу, у циљу евалуације посредничког потенцијала ових слика као својеврсног вокабулара квир стида.