Sažetak
Поступак прекорачивања граница датости зацртаних димензија бивствовања у свету, у духовним наукама не подразумева толико њихово учвршћивање колико отварање за другачија исходишта. Незафиксиран и недоминантан појам науке претпоставља вишедимензионалност њених начелних и хеуристичких опредељивања, датих јединством дискурса у теоријској артикулацији достигнутих сазнања. Она следи своју хеуристичку природу онда када се не зауставља на осредњим резултатима, а до тога доспева и онда када следи начелну јединственост појма и реалности, до које доспева разматрањем основних феномена постојања. Јер, на њиховим граничним подручјима обитава дух који омогућава ону самосвест, која саму науку просветљава и освешћује, и тај дух допушта излазе. Рестринговање правила која воде у наивни солипсизам, подразумева конституцију одређења тзв. „природног положаја“ као извесног начина егзистенције, што носи сам трансцендентални компетентан увид у свет живота, путем долажења до самог себе или саморазумевања. Искуство које је ту ступило на подручје неограничености, разграничавајући се са просечним увидима и становиштима, с тиме је задобило компетенцију оне научне мере која отвара хоризонте и нуди изворнија решења.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Reference
Aristotelis Metaphysica. (1978). Recognovit brevique adnotatione critica instruxit W. Jaeger, Oxonii (превод Б. Гавела). Београд., 1975; Т. Ладан, Загреб., 1987.
Брдар, М. (2015). Између бездана и неба: Критика Декартовог програма рациоцентричног утемељења као херменеутика нововековне филозофије. Београд: Институт друштвених наука; Н. Сад: Књижарница Зорана Стојановића.
Bruzina, R. (2004). Edmund Husserl & Eugen Fink: beginnings and ends in phenomenology, 1928–1938 (Yale studies in hermeneutics). New Haven & London: Yale University Press.
Декарт, Р. (2012). Метафизичке медитације о првој филозофији: У којима је доказано да Бог постоји и да се човекова душа стварно разликује од тела, приговори које су веома учене особе изнеле против претходних медитација и одговори аутора /прев. И. Вуковић/, Београд: Завод за уџбенике.
Кант, И. (1990). Критика чистог ума. Београд: БИГЗ.
Керовић, Р. (2015). Самобитност и достојанство. Стари Бановци, Београд – Бања Лука: Бернар – Ризница духовног блага.
Петровић, А. (2016). Φύσις и κόσμος: Природа и свет код античких мислилаца са оптиком Кантове технике природе. Нови Сад: Завод за културу Војводине; (2010). ’Хегел и идејни динамизам платоновске дијалектике: Прилог савременом разумевању научне логике као онтолошког и теолошког вида бивствовања’, Нови Сад – Косовска Митровица: Филозофски факултет – Графомаркетинг.
Platonis Opera (1976–1978), recognovit brevique adnotatione critica instruxit Ioannes Burnet, Oxonii, – T. 4.: Respublica /Држава/; Timaeus /Тимеј, Тимај/.
Fink, E. (1988). VI Cartesianische Meditation: Teil 1 – Der Idee einer transzendentalen Methodenlehre, Husserliana, Bd. II/1. Dordrecht: Kluwer academic publishers, /1932/.
Fink, E. (1989). ’Das Wesen der Bildung’. In: E. Fink, Zur Krisenlage des modernen Menschen: erziehungswissenschaftliche Vorträge, Hrsg. von Franz-A. Schwarz. Würzburg: Königshaussen & Neumann.
Fink, E. (1990). Welt und Endlichkeit. Würzburg: Königshausen & Neumann.
Хајдегер, М. (1999). Предавања и расправе. Београд: Плато.
Husserl, E. (2004). Einführung in die Ethik 1920–1924. HUA Bd. XXXVII, Den Haag: H. Peucker.
Husserl, E. (1936/1954). Die Krisis der europäischen Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie, Hrsg. Walter Biemel, Husserliana Bd. VI, M. Nijhoff, Haag. /прев. З. Ђинђић, Београд: Дечје новине, 1991/.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293