Женски принцип и питање универзалне кривице у роману Петруша и Милуша Петра Сарића

Sažetak

У раду се проблематизују женски принцип и питање личне и опште (метафизичке) човекове кривице у роману Петруша и Милуша, аутора Петра Сарића, који је овим делом померио границе не само у домену свог стваралаштва него и у односу на целокупну српску прозу са сличним тематским преокупацијама. Дионизијски принцип оличен је кроз императиве тела, законе крви и нагонске Петрушине реакције, кроз њену необуздану природу која истовремено тежи самообнављању и самоуништењу. Она је начело женског принципа – стваралачког и уништитељског истовремено, мрачног, хтонског, чему се супротстављају аполонијска оријентација, обожавање светлости и заумна обасјања њене ћерке Милуше.

Иако се може претпоставити да је реч о породичном роману, код Сарића је породица само фокус у који се сливају токови свеукупне егзистенције и у којем се ствари згушњавају и одсликавају у њиховим правим димензијама. Семантичка пуноћа и психолошки динамизам романа, осим у сложеној наративној схеми укојој се преплићу два гласа – глас мајке и глас ћерке – произилазе највише из динамизма борбе коју човек води сам са собом.