Sažetak
Предмет пажње аутора јесу решења српског законодавца посвећена решавању претходног питања које се може јавити у поступку за расправљање заоставштине. Истраживање је спроведено са циљем да се пронађу аргументовани одговори на питања: Када постоји спор о примени права, а када спор о чињеницама који се тиче права наслеђа? Како треба разумети правни стандард „право које је мање вероватно“? Која то обележја оставинског поступка спречавају да настали спор буде решен подједнако квалитетно као у парничном или управном поступку? Зашто се решавање спора о чињеницама које су од утицаја на право наслеђа препушта другом суду или управном органу, када је орган који расправља заоставштину претходно решио врло комплексна питања? Да ли постоји бојазан да ће судија, односно јавни бележник који расправља заоставштину у конкретном случају бити довољно компетентан да реши настали спор, када се има у виду његова стручна оспособљеност, поготово јавних бележника? За потребе рада коришћени су правнодогматски, нормативноправни, историјскоправни и упоредноправни метод. Аутор, са циљем постизања вишег степена правне сигурности, доследнијег поштовања начела ефикасности и економичнијег утврђивања наследноправних дејстава смрти једног лица, предлаже одговарајуће измене и допуне правила о ванпарничној процедури.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array