Sažetak
У домаћој теорији права, као и судској пракси, преовлађује став да су животиње ствари – живе покретне ствари у контексту стварног права, односно опасне ствари у контексту облигационог права. Оба схватања, међутим, озбиљно су доведена у питање доношењем Закона о добробити животиња, те изменама које су уследиле у казненом праву. Штавише, створен је сасвим солидан основ да се у важећем праву о животињама дискутује као, истина врло особеним, субјектима права.
Правни статус животиња, па и кућних љубимаца као посебне категорије која је у фокусу рада, јесте споран. Но, већ и сам наговештај могућности превазилажења традиционалног концепта „животиња = ствар“ обавезује да у том контексту преиспитамо и друге поставке грађанског права de lege lata, а нарочито de lege ferenda.
Конкретно, с ослонцем на предности аналитичког метода, те генерализацију и апстракцију као саставне делове нормативног метода, аутор претендује да преиспита могућности накнаде тзв. афекционе вредности за случај смрти или телесне повреде кућног љубимца, нарочито у контексту опредељене систематике важећег Закона о облигационим односима, те Преднацрта Грађанског законика Републике Србије.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array